Otvoreno o problemima! Nyomtatás E-mail
Írta: admin   
2009. prilis 15.

Otvoreno o problemima!

Šta smo zapravo radili u Brislu?

Predsednica Fonda za političku izuzetnost u Beogradu (BFPE) Sonja Liht, u listu Dnevnik – pod naslovom „Neuspeo pokušaj internacionalizacije mađarskog pitanja“ (04. 04. 2009. godine, str. 2.) – iznela je svoje viđenje i stavove u vezi sa javnim saslušanjem, koje je 1. aprila održano u Evropskom parlamentu (EP) u Brislu, na temu „Vojvodina: Da li je zaboravljena od Evropskog parlamenta?“

Naravno, svako ima pravo da iznese svoje mišljene, ali ne i da pogrešno i netačno informiše javnost. Osim toga, profesionalni je propust novinara Dnevnika što – valjda pod utiskom što je dnevni list Blic Lihtovu nedavno proglasio najmoćnijom ženom Srbije, zbog velikog broja funkcija (11) koje obavlja, i što je u međuvremenu predložena i za ambasadora Srbije u Sjedinjenim Američkim Državama – nije potražio i ostale učesnike skupa. Tako su čitaoci Dnevnika dobili jednostranu i iskrivljenu, netačnu sliku o onome što se zapravo dešavalo u Brislu.

Promašila temu

Javno saslušanje u Evropskom parlamentu o nekoj važnoj temi je uobičajena praksa. Ovaj „hearing“ Sonja Liht je pokušala predstaviti kao „neuspeo pokušaj internacionalizacije mađarskog pitanja“ u Srbiji, odnosno Vojvodini.

Naravno da se nije radilo ni o kakvoj „internacionalizaciji“ položaja vojvođanskih Mađara, već o tome da se organizatori i tela ove najviše institucije Evropske unije upoznaju sa položajem nacionalnih manjina u Vojvodini, tako i Mađara, nakon posete ad hoc delegacije EP (od  28. do 31. januara 2005. godine), koju je predvodila Doris Pak, zadužena za pitanja Jugoistočne-Evrope. Uostalom, pitanje položaja i ostvarivanja prava vojvođanskih Mađara „više nije srpsko–mađarsko pitanje, već je Evropsko“, i to bi Sonja Liht, kao predsednica Saveta za spoljnu politiku i članica Saveta za evropske integracije Srbije trebala da zna.

            Evropski parlament je, u stanovištu o Vojvodini (od 29. septembra 2005. godine), izrazio „duboku zabrinutost za ponovljena kršenja ljudskih prava, kao i zbog odsustva prava i reda u Vojvodini“ i pozvao organe bivše državne zajednice (Srbije i Crne Gore) da preduzmu hitne i efikasne mere za eliminisanje takvih i sličnih dodađaja i za njihovo sprečavanje u budućnosti.

Za otkrivanje uzroka napada na manjine 2003. i 2004. godine, 2. novembra 2005. godine, formirana je komisija Vlade Srbije. Ta komisija se, međutim – koliko je meni poznato – ni do današenjeg dana nije sastala, ili ako se i sastala, svoj izveštaj do sada nije učinila dostupnim javnosti. (Međunarodne obaveze, međutim, moraju se poštovati!)

Organizatori skupa u Brislu bili su evropski parlamentarci Žolt Bečei (EPP-ED, Fidesz), koji je ujedno i član pomenute komisije EP, i Laslo Tokeš (EFA/Greens). Sonja Liht je zaboravila, međutim, da pomene da su na pomenutom saslušanju iz Srbije učestvovali i Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Petar Teofilović, pokrajinski ombudsman, Roksana Ninčić, ambasador Srbije u Brislu, Šige Žolt, predsedstavnik Centra za ljudska prava iz Srbobrana, kao i potpisnik ovih redova, u svojstvu predsednika Argus-a – Civilnog udruženja Mađara u Srbiji za prava manjina.

Bio je pozvan i Tamaš Korhec, član Izvršnog veća Vojvodine i pokrajinski sekretar za pitanja nacionalnih manjina, ali se on nije odazvao, jer je navodno zakazao ispite u Nišu.

Kako god okrenemo, većinu učesnika panel-diskusije činili su predstavnici vlasti Srbije, a ako pak detaljnije pogledamo, od Mađara smo bili samo nas dvojica.

Potpuno je netačna i nekorektna prema organizatorima tvrdnja Sonje Liht da su oni tek „na samom početku“ skupa, „u uvodnim napomenama“ najavili temu („položaj mađarske manjine u okruženju“). Istina je da su svi  učesnici znatno ranije, zajedno sa pozivom, obavešteni o temi debate, tj. da će se razgovarati o „o razvoju položaja nacionalnih i etničkih manjina u Vojvodini u protekle četiri godine, u pogledu ostvarivanja ljudskih prava u oblasti privrede, prava, politike, kulture i obrazovanja“.

Sonja Liht je na skup došla sa (na)pisanim izlaganjem o tome da je „devetdesetih godina prošlog veka učinjeno mnogo nepravdi prema manjinama“, spominjala je autonomiju Vojvodine, statut, Zakon o nadležnostima, položaj Roma i sl. Sve to nije imalo mnogo dodirnih tačaka sa temom, ali je zato sadržalo puno političkih fraza „o interkulturalnim odnosima“. To ne treba ni da čudi jer, iako je rođena u Subotici, odavno je izgubila veze sa Vojvodinom, a ni njen BFPE (za stvaranje političke elite) nema u svojoj programskoj orijentaciji proučavanje i unapređenje položaja nacionalnih i etničkih manjina.

Razlike u mišljenjima i podacima

Sonja Liht nam dalje zamera, što smo – gle čuda – „imali sasvim drugačije mišljenje“, i što smo „potpuno ignorisali ono što se čulo od pokrajinskog ombudsmana“. (Teofilović je inače govorio posle nas. A i zašto bismo morali da se slažemo u svemu sa njim, ili sa bilo kim?)

Naravno da su se naši stavovi razlikovali u odnosu na neke učesnike skupa, jer mi celu problematiku sagledavamo i osećamo iz sasvim drugačijeg ugla, ali smo iznosili podatke, činjenice i dokaze, koje niko nije osporio. U ostalom, samo se sa otvorenom i argumentovanom raspravom može doći do prave slike stanja o tome da li je bilo ili nije bilo napretka na planu unapređenja i zaštite prava nacionalnih manjina u Vojvodini u protekle četiri godine.

Ninčić i Teofilović, kao predstavnici vlasti, naravno da su pokušali situaciju prikazati u što je moguće boljem svetlu, ističući da se situacija „blago poboljšava“. Teofilović čak nije ni poricao „da još uvek ima mnogo posla na planu zaštite nacionalnih manjina“. (Za Sonju Liht, međutim, ostalo je nejasno koga je zapravo predstavljala: Đerđa Šoroša, Savet Evrope, ili nekog trećeg poslodavca?)

 Roksana Ninčić nije imala čak ni prave podatke o položaju manjina u Vojvodini. Navela je neki broj osnovnih i srednjih škola u Vojvodini, u kojima pripadnici mađarske nacionalne manjine mogu da se obrazuju na maternjem jeziku, koliko škola ukupno nema u Srbiji. Navela je da se u Vojvodini „iz godine u godinu smanjuje broj incidenata na nacionalnoj osnovi“ i da je prošle godine „evidentirano svega šest takvih slučajeva“, a ove godine „svega dva“.

To ukazuje da gospođa ambasadorka ne prati događaje u zemlji (mada bi ne baš malu platu valjalo opravdati). Naime, prilikom boravka ministra unutrašnjih poslova Srbije u Vojvodini, 27. februara 2009. godine, objavljen je podatak da je „2007. godine evidentirano 197, a 2008. 171 međunacionalnih incidenata”. Svi ekscesi nisu čak ni evidentirani, jer se ljudi boje da ih prijave.

Inače, samo krajem marta i početkom aprila 2009. godine desili su se sledeći incidenti:

U Somboru 17. marta 7-8 mladića srpske nacionalnosti napalo je šestnaestogodišnjeg Balog Eliota, nanevši mu teške telesne povrede. U Temerinu, 27. marta, oko 23 časa, grupu od 5-6 mladića mađarske nacionalnosti napala je grupa od 15 mladića srpske nacionalnosti. Najteže je povređen srednjoškolac Č. K., koji je zadobio povrede na glavi, koji su morali biti ušiveni. U zoru 29. marta nepoznati učinioci oštetili su rimokatolički krst iz 19. veka ispred etno kuće u istom mestu. Na korzou u Subotici, 4. aprila uveče, napadnuta su tri mladića i devojka, navodno zbog toga, što su razgovarali na mađarskom jeziku, itd. Naravno da štampa na srpskom jeziku o tome uglavnom ćuti.

Sonja Liht je iznela „podatak  MUP-a“ da je „više od 50 odsto slučajeva koji se beleže u poslednje četiri godine otkriveno i predato tužilaštvu i sudstvu“. Ali je, pri tom, zaboravila da pita svoj izvor, kako su se ti slučajevi završili? Da li su okončani i da li su vinovnici kažnjeni? Otuda, nije slučajno što je Balint Pastor, poslanik Mađarske koalicije 7. aprila 2009. godine u srpskom parlamentu postavio pitanje „koliko je optužnica podneto od početka godine zbog izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti“ (član 317 KZ RS)?” Sa interesovanjem očekujemo odgovor ministarke pravde.

Pokušaj minimiziranja i degradiranja

            U pokušaju da minimizira značaj ovog skupa i degradira predstavnike civilnih organizacija Mađara, pored niza drugih netačnosti i gafova, Sonja Liht u svojoj izjavi za Dnevnik ističe da je „najbolji dokaz za to da je ovaj pokušaj internacionalizacije položaja mađarske manjine prošao slabo, to što se mnogi visoki zvaničnici Evropskog parlamenta i Evropske komisije nisu odazvali“. U prilog tome Liht navodi i to „što na raspravi nije učestvovao nijedan od predstavnika vojvođanskih Mađara, odnosno da nije bilo Pastora, Agoštona ili Pala, koji najbolje znaju šta se dešava u Vojvodini i kakve probleme Mađari imaju“.

            Istina je da je javno saslušanje održano u prepunoj sali EP za ovakve sastanke, što govori o interesovanju iznad očekivanog. U prvom redu je sedeo, na primer, i Jelko Kacin, takođe član komisije Doris Pak za utvrđivanje činjenica, kao i drugi zvaničnici EP, zaduženi za Srbiju, odnosno Jugoistočnu-Evropu. Ceo tok „hearing“-a je sniman, pa se sve to može lako proveriti. Zbog toga, nije dobro da se u javnost iznose ovakve ordinarne netačnosti. (Izgleda da toga nema u beleškama Sonje Liht, koje je neumorno vodila.)

            Učešće čelnika političkih partija vojvođanskih Mađara nije ni bilo planirano na ovom skupu, već samo predstavnika organa vlasti i civilnih organizacija. Uostalom, a to bi i Sonja Liht bi trebala da zna, nisu samo oni ovlašćeni, niti je prihvatljivo da samo oni i jedino oni mogu iznositi stavove i viđenje položaja Mađara u Vojvodini. Takvo stanovište je odavno prevaziđeno i suprotno je demokratskim načelima.

            Sonja Liht nam dalje zamera i što smo „veliko težište stavili na činjenicu da nije istraženo pitanje genocida u Vojvodini posle Drugog svetskog rata“, i što smo tražili „ne samo da se istraže svi incidenti, već da se preduzme akcija, kako bi mađarska manjina bila zastupljenija u organima države“ (sic!!).

            Ovo takođe dokazuje da Sonja Liht nije u toku događaja. Naime, upravo su se predsednici partija, čije je odsustvo zamerila, u interesu srpsko-mađarskog istorijskog pomirenja, 12. februara 2009. godine, zajedničkim pismom obratili najvišim funkcionerima Republike Srbije, u kojem su tražili istraživanje događaja 1944/1945. godine, kada je streljan veliki broj nevinih Mađara u Vojvodini, a koji događaji su i danas pokriveni velom tajne i predstavljaju tabu temu. Odgovor na ovo pismo – koliko je meni poznato – do današnjeg dana nije stiglo.

            Što se tiče zahteva za ravnopravnom zastupljenošću mađarske manjine, a i drugih nacionalnih manjina, u organima uprave, pravosuđa, tužilaštava, policije i javnih preduzeća, izgleda da Lihtova ne poznaje ni međunarodne norme u vezi sa tim. Naime, svi noviji međunarodni dokumenti o nacionalnim manjinama ukazuju na potrebu obezbeđivanja njihovog učešća u procesima odlučivanja i u svim sferama života, srazmerno njihovom učešću u ukupnom stanovništvu, kao i na dužnost organa vlasti da to obezbede. Svi podaci, međutim, ukazuju da su Mađari u ovim organima zastupljeni daleko ispod svog učešća u ukupnom broju stanovništa. Nismo, dakle rekli ništa što Srbija, prihvatanjem međunarodnih dokumenata o zaštiti manjina, već nije prihvatila kao obavezu.    

Guranje glave u pesak

            Na skupu smo naglasili da su vojvođanski Mađari, kao i većina građana Srbije, zainteresovani da se Srbija što je moguće pre priključi Evropskoj uniji. Prijem u EU, međutim, podrazumeva ispunjenje određenih uslova, pa i u oblasti ljudskih i manjinskih prava.

            Organizatori skupa su naglasili da „Zapad očekuje konkretne mere za poboljšanje položaja nacionalnih manjina koji žive u Vojvodini“. Ukazali su da EP u sadašnjem sastavu nije razmotrio izveštaj Pakove komisije za utvrđivanje činjenica, ali da će poslanici ovu temu i dokumentaciju ostaviti u amanet novom sastavu parlamenta, posle junskih izbora 2009. Novi komesar za proširenje će, takođe, morati da se bavi sa ovim pitanjem – rečeno je na skupu u EP.

            Na saslušanju u EP ukazano je da „saopštenja o namerama ne mogu da zamene konkretne mere koje treba preduzeti i u Vojvodini“. U Evropskoj uniji „nije poželjna članica čija praksa odstupa od osnovnih karaktreristika evropske kulture, u kojoj demokratija, pravna jednakost i ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava nije razvijena“.  Stanje u svim, pa i u ovoj oblasti u EU se ocenjuje prema „rezultatima, a ne prema  deklarisanim ciljevima“.

            – Izgradnja Evrope je nespojiva sa vizijom da se jedan drugi narod još uvek može kvalifikovati kolektivnim krivcem, da ljudi – ako govore na jednom od zvaničnih jezika EU – bilo kada mogu računati sa tim da će biti prebijeni – rekao je Žolt Bečei na sastanku. On je istakao i to da „nije dovoljno naglašavati značaj multikulturalnog karaktera, već su potrebni rezultati za sačuvanje istog i Evropska Unija tome pridaje suštinski značaj na razgovorima o pridruživanju“. Pridruživanje Srbije Evropskoj uniji, a pogotovo njena stvarna evropska integracija neće se dogoditi bez bez faktičkog otkrivanja i efikasnog rešavanja napetosti i međunacionalnih konflikata u Vojvodini –ukazano je u Brislu.

            Naravno da „probleme treba rešiti u zemlji“, ali za to vlasti dosada nisu pokazali dovoljno interesovanja. „Guranje glave u pesak“, ili „guranje problema pod tepih“, na način kako to i Sonja Liht pokušava, neće nas voditi u Evropu. Neophodno je da se o otvorenim pitanjima i problemina nacionalnih zajednica u Vojvodini što pre otpočne dijalog između vlasti i civilnog sektora i da se sačini konkretan program njihovog efikasnog rešavanja. U interesu svih građana Vojvodine i Srbije.

  Antal mr. BOZOKI

U Novom Sadu, 13. 04. 2009.

 
< Előző   Következő >

Számláló

Látogatók: 5524401

Online