Zauzimanje kuæe Nyomtatás E-mail
Írta: admin   
2005. oktber 15.

Magyar Szó, 15-16. oktobar 2005.

Zauzimanje kuće

Trajalo je skoro deset godina, dok su iz kuće Zoltana Zamba (Zámbó Zoltán) iz Padeja iselili izbeglice koje su tamo živele ilegalno

Ratovi devedesetih godina su mnogo toga doneli sa sobom, između ostalog jako puno beskućnika. Mali procenat njih se završetkom rata vratio u rodni kraj, a većina je pokušala ovde da stvori nešto, neko poštenjem, a neko bez, više njih su dobili kuće, a mnogi su kuće zauzeli.

Glavni junaci naše priče su izabrali ovaj zadnji način, skoro deset godina su koristili kuću jedne mađarske porodice iz Padeja, a kada su je napuštali, poneli su sa sobom sve stvari „gostoprimaca”.

Zoltan i Ilona Zambo, su živeli zajedno sa Zoltanovom majkom Eržebetom u Padeju, u porodičnoj kući. Kada je 1991. godine izbio rat, tada još dvadesetogodišnji mladi bračni par je prešao da živi u Mađarskoj, a Zoltanova majka je ostala u Padeju. U aprilu 1996. godine je Eržebet dobronamerno primila troje izbeglica u svoju kuću, Sretena Banovića i njegova dva maloletna deteta, Daniela i Ljubicu. Majka je umrla posle tri nedelje u potresu mozga. Porodica Zambo se na sahrani prvi put upoznala sa porodicom koja je navodno došla iz Banja Luke, kada je useljeni otac rekao vlasnicima, da će se iseliti čim nađe podstanarstvo. Ali se to nije desilo, porodica je preduzela vlast i kuću smatrala lično svojoj. Porodica Zambo ih je više puta zamolila da nađu sebi podstanarstvo, ali uzalud, nisu hteli ništa da preduzmu u vezi toga, čak šta više stvari su se toliko iskomplikovale, da od 2001.godine nisu hteli da puste ni gazdu u njegovu rođenu kuću. Banovići su se branili time, da su sa Eržebetom potpisali jedan sporazum, po kome ih je ona primila na neodređeno vreme. Taj sporazum su negde i overili, ali se pečat skroz razlio. Porodica se prvenstveno obratila za pomoć iseljenja kod padejske samouprave, ali su ih odatle poslali u Čoku, jer su se tamo bavili sa izbeglicama, odatle su ih poslali za Novi Sad, gde je gradski i građevinski sekretarijat doneo odluku, da se izbeglice ne mogu iseliti. I nadalje mogu živeti u kući, mogu koristiti sve, a ako vlasnik ima nekih primedbi, neka se obrati sudu. To se desilo 2002. godine, ustvari su tokom 5 godina vukli ovaj predmet, dok je porodica Zambo 2003. godine otisli na sud u Novom Kneževcu. Tamo su dve godine vukli sudski postupak, ali su obećali ubrzan postupak. Suđenje su dva puta odložili, zato što se Banović nije odazvao ni na jedan poziv, ili nije primio sudsko obaveštenje, ili ga pak uopšte nisu našli kod kuće. U međuvremenu Ljubica je već napustila padejsku kuću, udala se i sa mužem živela u Senti, a 2004. godine je policija oca navodno odnela u Banjalučki zatvor jedino je još Daniel živeo u kući porodice Zambo. Na suđenje je došao red 30. juna 2004. godine, na kojem se pojavio sin Daniel i Ilona Zambo, kao ovlašćena od strane muža. Napokon je doneta odluka u tom predmetu, koja je 26. septembra 2004. godine postala pravosnažna, i po kojoj je Daniel morao da se iseli iz kuće porodice Zambo.

Zatim se porodica Zambo preko organizacije Civilni Pokret obratila tzv. usluzi pravne pomoći, koja je objavljena u listu „Magyar Szó”, da opomenu osobe koje imaju slične probleme: da se obrate isključivo na sudu.

O datom problemu je naš list obavestila organizacija Civilni Pokret, a porodica nas je zamolila, da odemo sa njima u Padej, da budemo tamo, kada će posle skoro pet godina ponovo kročiti u svoju kuću.

Ilona Zambo je rekla, da je u toj kući zadnji put bila 2001. godine, ali su izbeglice tada pozvale policiju iz Čoke, pozivajući se na nasilno ulaženje:

- Tada smo sa ocem otišli u Padej, da bi (ako već ne možemo iseliti izbeglice) makar odneli naš nameštaj, knjige i preostale lične stvari.

Na to je Banović pozvao policiju. Dvojica su došli, i rekli nam da ne možemo odneti ništa sa sobom bez sudskog naloga, da samo inventarišemo, šta nam je ostalo, i šta je nestalo. Već onda je iz kuće falio nameštaj. Od tada sam godišnje više puta bila u Padeju, svaki put sam probala da uđem u našu kuću, ali su me isterali, gurnuli su me van kapije, motala sam se tamo kao beskućnik – saznali smo od vlasnika.

Dakle u utorak poslepodne smo otišli u Padej sa porodicom, jer je Daniel po sudskom nalogu već trebao da se iseli. Na kapiji nismo mogli da uđemo u kuću koja je inače spolja bila upropašćena, morali smo obiti veliku kapiju i tako smo ušli u dvorište. Kuća je bila skroz ispražnjena, nismo našli ništa osim maximalno iskorištenog kreveta, upropašćenog šporeta i mnogo smeća, zid kuće koji je bio sa strane suseda je bio pred rušenjem, čak šta više ni kaljeve peći nije bilo. Ilona je u jednoj uličnoj sobi čeprkajući našla kutijicu sa fotografijama, između tamo ostavljenim krpama, u kojoj su bile slike njenog venčanja, a našla je još i nekoliko knjiga napisanih na mađarskom jeziku, između ostalog je to bila knjiga Adija (Ady), pesme Šandora Petefija (Petőfi Sándor) i knjiga recepata koju je dobila od majke. Tim knjigama koje su bile pisane „čudnim” jezikom iseljeni „gost” najverovatnije nije imao nikakve koristi. U kući inače godinama nisu plaćali račun za struju, zbog toga su ih davno isključili sa mreže, stanovnici su u dvorištu iskopali jamu i pod kapijom izveli ljagu na ulicu. Komšinica koja inače zahteva da joj ne spominjemo ime kaže, da Sretena, otkako ga je odvela policija nisu videli, a Daniel je pre nedelje, u subotu ispakovao svoje stvari i napustio kuću:

- Baš smo završili neke radove u dvorištu kada mi je sin zapazio da se u susedstvu nameštaj pakuje na prikolice. Prvenstveno smo pomislili, da je došla porodica Zambo da oni pakuju stvari iz kuće, jer smo znali da je sudski nalog donešen. Čekala sam da će navratiti kod nas makar da se pozdravimo jer bilo kad su došli u Padej, uvek su nas posetili. Samo kasnije smo uvideli, da bogami to nisu oni nego to izbeglice pakuju stvari iz kuće, ali mi nismo smeli ništa da učinimo protiv toga. Oni su uvek bili čudni ljudi, istina je da nismo imali puno veze sa njima, možda samo toliko da su nas ponekad posetili prilikom njihovih praznika, da im damo malo struje – reče komšija.

Najverovatnije smo priči stigli na kraj. Porodica Zambo je napokon oslobođena porodice Banović, ali su time izgubili skoro sve, njihov nameštaj je odnešen a kuća im nije u stanju da bi se moglo u njoj živeti.

Oca sretena je nemoguće pronaći, naročito ako je stvarno u zatvoru, a od dvadesetogodišnje „dece” ko zna kakvu odštetu mogu tražiti. Najverovatnije nikakvu.

Agneš Horvat (Horváth Ágnes)

Utolsó frissítés ( 2008. november 08. )
 
< Előző   Következő >

Számláló

Látogatók: 5524925

Online